Svakodnevni život

Svakodnevni život

Priče iz svakodnevice

Kuhinja Podinavskih Švaba

Kuhinja Podunavskih Švaba se razvijala pod različitim uticajima. Ali upravo ta jedinstvena mešavina stare švapske (alemanske), mađarske i srpske kulinarske tradicije ju je i učinila prepoznatljivom.

Bitno obeležje ovog kulinarstva je i činjenica da su se do 30ih godina upotrebljavali isključivo domaći proizvodi. Jelovnik švapske domaćice su određivala godišnja doba. Na stolu bi se uvek našlo ono što su nudili bašta, njive, reke i jezera i okolina, npr. farme. Zimi je domaćica iznosila ono što joj treba iz „špajza“ („Speis“) ili podruma (Keller).

Strogo posmatrano, postojale su dve kuhinje: svakodnevna i za svečane prilike. Radnim danima je domaćica, opterećena stalnim poslovima, morala da kuva, takoreći, „usput“. Sve je moralo biti brzo, ali ipak ukusno i, naravno, veoma, veoma hranljivo. Tek za praznike i proslave je kuvarica mogla da pokaže svoje umeće. Za nju je bilo pitanje časti da na sto iznese nešto što bi zadovoljilo i najveće gurmane.

 (prema: Klaus Mandl u: Resi Scherer, Nezaboravljena kuhinja: najbolji recepti Podunavskih Švaba, Freising)

 

Bačka – zemlja poljoprivrede

Od razlilitih činilaca koji utiču na proizvodnju namirnica na jednom području (marljivost seljaka, politička situacija, tržište, klima, zemljište itd), oni prirodni (sastav zemljišta i klimatski uslovi) su najznačajniji.

Uz pretežno dobre do odlične klimatske (umereno-kontinentalna klima) i geološke (lesno zemljište koje nosi i sloj izuzetno plodne crnice) uslove, kolonisti su često nailazili i na močvarna područja, gde su izbijale podzemne vode. Trajno rešenje je postignuto kopanjem „Francovog kanala“ (Franzenskanal, danas Veliki bački kanal) između Dunava i Tise (1793-1801), koji ne samo što je skratio plovne puteve, nego je omogućio i odvodnjavanje.

obradio: Norbert Eggerdinger

 

Kuvanje

Već u vreme kolonizacije je kuhinja bila centralna prostorija u kući. Ovde se obedovalo, a u uglu kuvalo na otvorenom ognjištu.

Dimnjak je u potkrovlju bio proširen, spolja i iznutra dobro obložen i vodio je kroz slamnati ili trščani krov. U proširenom delu dimnjaka su nakon klanja dimljene kobasice i meso (Räuchern / Selchen), pa su duže trajale.

Zidanim „šporetima“ (Sparherd) su majstori koji su zidali peći okončali „čađavo“ doba u kuhinji. Sada se moglo istovremeno i peći i kuvati. Grejalo se na drva, stabljike konoplje („Brech-Egl“), na kukuruzovinu i šapurike. Drvo je bilo retkost.

Da bi leti kuća ostala hladna i čista, ognjišta su izmeštana napolje. Tako je, najčešće naspram kuće, nastala letnja kuhinja (Sommerkuchl). I pećnica i pušnica su takođe imale svoja ložišta.

Ne sme se zaboraviti ni paprikaš iz kotlića. Bilo da se na trnonošcu kuvala svinjetina, govedina, teletina, divljač ili živinsko meso, ili da se radilo o ribljem paprikašu, svakako je bilo ukusno.

Heinrich Klein

 

Tov svinja

Seljaci su krajem dvadesetih godina tovili samo za sopstvene potrebe. Nakon toga započinje intenzivniji tov svinja. Zidani su svinjci. Za prehranu je korišten sopstveni kukuruz. A svinjsko gnojivo je korišteno kao najkvalitetnije đubrivo. Ako su cene bile povoljne, tov je donosio lepe prihode. Međutim, cene su bile nestabilne, pa je tov (Saufüttern) bio riskantan.

Zavisno od mesta, sitni i srednji seljaci su tovili u proseku od 5 do 10 svinja. Kukuruzna i ječmena prekrupa je donošena iz krupara ili mlinova. Naknadu za krupljenje je plaćana izvesnom količinom zrna. Često se moglo videti kako već nešto jača deca selom na kolicima guraju vreću ili dve kukuruza. To je bili prilično naporno, ako se ima u vidu da je vreća kukuruza teška 60kg, a vreća ječma 50 kg. 

Veliki proizvođači su uvek imali između 100 i 300 svinja, što je na salašima i bilo moguće bez problema. Prasad, ali i mlade svinje, su nakon žetve puštana u njive oko salaša. Dok oni ne dostignu željenu težinu i ne budu transportovani, njihovo mesto u svinjcima su zauzimala nova prasad. Tako je bilo moguće da godišnje budu prodate dve ili tri ture tovljenika. Na željezničkoj stanici (ako je postojal) su mereni, uterani u vagone i odvezeni (kao živa vaga) u Beč, Prag ili Nemačku. 

Tovljenici su dostizali od 130 do 180 kg. Bilo je pokušaja da se uveze nemačka bela plemenita rasa, ali bez uspeha, jer nije dobro podnosila vrućine i kukuruznu prekrupu. Zato su ukrštani berkšir sa kratkim i tamnim čekinjama i beli jorkšir. Nazvani su „Schwarzscheckle“. I mađarska mangulica (Mangalica) je davala najbolju slaninu i meso za mađarsku salamu. Meso mangulice je, međutim, moglo biti previše masno. Zato je ukrštana sa plemenitim berkširom i jorkširom. Dok je mangulica bila teška od 180 do 190 kg, mešanac je sa 170-180 kg već nakon deset meseci bio dobar za klanje. Slanina je, doduše, bila nešto tvrđa, ali je meso bilo bolje i manje masno.

Naselje Stanišić (Stanischitsch) u Bačkoj je bilo posebno poznato po uzgoju svinja.

(prema: Josef Schwendemann, „Tov svinja u Odžacima“ istorija i priče,  str. 197)

 

Klanje

Seljak ili trgovac, radnik ili zanatlija – zimi se u skoro svakoj kući od Martinja do kraja februara održavao svinjokolj. Pripremala se šunka ili slanina za celu godinu. Svinjokolj je stoga za sve naše zemljake koji su se sami snabdevali bio važan događaj.

Pripreme su počinjale već dan ranije. Pripremljen je ogrev i veliko korito („Mulde“) u kom će se ošuriti svinja. U jednoj kofi je bio spremljen pepeo, koji bi se utrljavao pre šurenja.

Ranom zorom je dolazio mesar i naješće bi ga pozdravili flašicom rakije. Ako se klalo dve ili čak tri svinje, on je dovodio uvežbane pomoćnike. Inače je pomagala rodbina.

Nakon samog klanja i šurenja se brzo radilo. Uklonjene su čekinje, svinja je obešena. Nakon vađenja je odvajano i očišćeno debelo i tanko crevo, a meso tranžirano.

Glava, iznutrice, trbušina i kožurica su se stavljali u kazan i prerađivani u krvavice i džigernjače. Koža, njuška, uši i trbušina su prerađuvanu u švarglu (Schwartenmagen). U čuvene i ukusne kobasice (Bratwurst) se stavljalo meso sa trbušine, kare, vrat, lopatice, često i cela šunka, sve samleveno, začinjeno i odimljeno, tako da je moglo da se čuva do leta.   

Nakon što je meso dobro ohlađeno, solile su se slanina i šunka i držale u pacu sa belim lukom četiri do pet nedelja, a potom su dimljene. Debela slanina sa leđa je sečena na kockice i topljena u mast (Schmalz), a čvarci su se jeli odmah ili upotrebljavani za pogačice sa čvarcima (Grammelbogätschili).

Uveče se jeo specijalitet sa iznutricama „Saueressen“, ili su se probale krvavice i džogernjače. Uz sve to se pilo vino ili rakija i u veselom društvu pevale pesme.

Peter Rakitsch, Odžaci

 

Živinarstvo

Na seoskim imanjima se u martu budio novi život. Pilići (Pipili), pačići (Gätschli), guščići (Gänsli) i ćurići (Pokerli) su pijukali i gakali.

Sve životinje su zahtevale posebnu hranu. Za zaštitu pilića je služila pletena korpa od vrbovog pruća iznad hranilice. Oko hranilice za pačiće i guščiće je razapinjana žičana mreža. Najosetljiviji su bili ćurići. I oni su voleli mekinje, kukuruznu ili zobenu prekrupu, baš kao i sva živina, ali ju je trebalo pomešati sa kiselim mlekom. Jeli su i sitno sečene listove mladog luka.  

Morke (Perlhühner) su držane u većim dvorištima. Ko je jednom probao supu od morke, zna koliko je ukusna. Njihova graja je bila efikasna u borbi protiv pacova, pa su i zato uzgajane. Kao ukras u kokošinjcu su često paradirale i patuljaste koke.

Po proceni je u selu bilo oko 2.000 gusaka. Samo u Odžacima je radio plaćeni guščar. Kljukanje gusaka je bilo pravo mučenje za jadne životinje! Međutim, u seoskoj svakodnevici je prema tim stvorenjima vladao drugačiji odnos. Podrazumevalo se i čupanje (rupfen) gusaka i pataka, jer je perje bilo potrebno za krevetninu. A pačije perje je kupovao trgovac perjem, poznat kao „Federjud“.

Živinsko meso je kod nas bilo veoma omiljeno i imalo je glavnu ulogu u ishrani. Domaćice su umele da pripreme bogatu trpezu.

Bilo je veoma malo kuća u kojima nisu paradirale kokoške, bilo da se radilo o seljačkim, nadničarskim ili zanatlijskim kućama. Na nekim imanjima je bilo od 100 do 200 koka, pa se može govoriti i o manjim farmama. Omiljena je bila velika, crvena engleska plimut (Plymouth) koka i njeno meso je bilo veoma traženo. Naravno, skupljana su i jaja. Kada je jaja bilo više nego što je bilo potrebno za domaćinstvo, dolazila bi „sakupljačica“ („Eiersammlerin“) i odnosila ih u centralu. Tamo su jaja probirana, prosvetljavana i razvrstavana. Kamioni bi ih odnoslili, npr. u Zagreb.

Klanje živine se dovijalo na seljački efikasan način i bez sentimenata.

Krv pataka je hvatana u činiju. Od zgrušane krvi i džigerice se za čuvenu nedeljnu prepodnevnu užinu (Gabelfrühstück) pripremalo ukusno jelo „Tungili“. Uz njega je odlično išlo crveno vino „Füchsler“ iz hladnog podruma.

Mladi golubovi su bili omiljeni u paprikašu (Paprikäschli) ili kiselkastoj supi.   

prema Valentin Filko i Josef Schwendemann; obradio: Norbert Eggerdinger

 

Mlinovi

Poznato je da je jedna od osnovnih potreba bila mlevenje zrna žitarica i sitnjenje semena i tvrđih plodova u svrhu dobijanja ulja ili soka. I farbe su se lakše obrađivale u obliku praška, npr. listovi sača (plavo) ili koren broća (crveno). Još u pradavnim vremenima se sa tehnike avana i tučka prešlo na mlinove, a za njihovo pokretanje su pre izuma parne mašine najčešće korištene životinjska, vodena ili snaga vetra.

U naseljima na Dunavu su bile čuvene i brodske vodenice (Schiffsmühlen) – tekuća voda je pokretala mlinski točak između dva usidrena broda od kojih je jedan služio kao vodenica. Visok vodostaj i led su bili opasni za takve mlinove, pa su zimi odvlačeni u mirnije vode, a pogon bio zaustavljen.

U kolonijama udaljenim od vodotoka su u početku uglavnom postojali mlinovi koje su pokretale životinje (konji idu u krug i pokreću mlinski kamen) i pojedinačne vetrenjače. Ove poslednje u našoj opštini (Odžaci) nisu ni postojale, do 70ih godina XIX veka su postojali samo mlinovi na konjski pogon (Rossmühlen). Poslednji je radio do oko 1910. godine. Prvi takav mlin je verovatno postojao u ulici Roßmühlgasse, što se može i zaključiti iz imena ulice. Godine 1783. su Odžaci imali već sedam mlinova na konjski pogon. Sedamdeset godina kasnije, 1853, esnafski spisak zanatlija beleži osam vlasnika. 

Godine 1876. je izgrađen prvi parni mlin, a početkom februara 1877. je pušten u pogon, pa su domaćice već iste godine pržile pokladne krofne od prvog brašna iz parnog mlina. Preduzeće „Ertl und Schwerer“ kao prvi odžački parni mlin je u svom sastavu 1906. podiglo i prvu elektranu. Drugi parni mlin je podignut 1922, ali nije uspeo da se održi i otišao je u stečaj, a preuzela ga je Odžačka štedionica (Hodschager Sparkassa).

Mlinovi su vodili i trgovinu brašnom.

 

Hleb

Svaka seoska kuća je imala peć (Bachofe) u kojoj se pekao hleb za čitavu porodicu. Peć se nalazila najčešće u letnjoj kuhinji (Summrkuchl) i bila je dovoljno velika da domaćica ispeče do deset vekni hleba.

Za pripremu hlebnog testa je najpre u špajz ili – zimi – u kuhinju unošeno korito (Backmuldr). Veče pre je u njega prosejano brašno kako u hleb ne bi dospele larve velikog brašnara. Na jednom kraju je pripremljeno kiselo testo i ostavljeno prekriveno preko noći.

Ranom zorom je domaćica počinjala sa mešenjem hlebnog testa. Pri tome nisu bile najbitnije snažne ruke i šake, nego i iskustvo i znanje domaćice. Naime, ukoliko nije dobro mešeno, primetilo bi se na hlebu. A svaka domaćica je htela da bude ponosna na svoj lepi hleb. U isto vreme je zagrejana i peć. Onda je uzimala potrebna količina testa, oblikovala u veknu i stavljala u slamnatu korpicu (Bachsimbrli). Napunjene korpice su stavljane pored peći.

Nakon toga bi domaćica gurnula lopatom (Bachschießr) u peć takozvani plameni kolač (Flammenkuchen), delom jer se njime još jednom proveravala temperatura, a delom i da obradeje decu, jer je za njih taj kolač bio poslastica. Postojalo je nekoliko vrsta ovog kolača. Najjednostavniji je bio običan, premazan sa malo masti i posoljen. Malo raskošniji je bio plameni kolač sa sirom.

Nakon toga se pekao hleb. Domaćici je za to trebala i pomoć. Neko – na primer dete – je morao da doda korpicu sa testom kako bi sa strane mogla nožem da zaseče testo. Onda bi pomoćnik istresao testo domaćici u ruke i ona bi ga spretno stavila na lopatu i gurnula u peć. Naglim trzajem je testo skliznulo sa lopate.

Kada je hleb bio pečen, vekna je premazana slanom vodom kako bi korica bila lepa i sjajna. Nakon hlađenja hleb se čuvao na dasci u podrumu. Šestočlano domaćinstvo bi nedeljno pojelo od 6 do 8 vekni, jer se uz većinu jela koristio i hleb.

„Kada zasečem novi hleb, prvo nožem načinim tri krsta na donjoj strani. U sebi izgovorim molitvu. Nije od toga hleb ukusniji – ali time svesno izražavam zahvalnost. Zahvalnost što nam je dobro, zahvalnost svima koji svojim radom doprinose i mom životu. I svestan sam, da prema tom hlebu moram da se odnosim sa pažnjom – da ne bude tvrdo i nejestivo, ono što treba da hrani moj život. Znak krsta neće učiniti hleb boljim, ali moj stav će postati pozitivniji.“ Pater Günter Reizi OP

 Autor Josef Schwendemann,Odžaci

 

Pčelarstvo

Naše izvanredno voće i povrće zahvaljujemo blagoj klimi i plodnom lesnom zemljištu.

Međutim, količina i kvalitet su odlikovali i proizvode medonosnih pčela. Pod time se podrazumevao vosak, koji nije bio tražen samo za sveće u crkvama, ali pre svega med kao glavni zaslađivač pre šećera. 

Naši preci su već u ranoj fazi kolonizacije započeli sa uzgojem pčela u korpama od slame ili vrbovog pruća koje su spolja bile obložeme glinom. Omiljena rasa pčela je (prema Ruttneru, 1973) u Podunavlju od Mađarske do Rumunije bila krajinska pčela.

Baš kao i poljoprivreda, i naše pčelarstvo je imalo izuzetno visoke standarde. To je sigurno bilo posledica činjenice da su mnogi sveštenici i učitelji bili entuzijastični pčelari i dopisivali se sa kolegama iz Nemačke, Austrije ili Švajcarske.

Nakon što je baron August von Berlepsch (1815-1877) razvio „pokretne okvire“ koje je kačio u košnice, pčelarstvo je i kod nas počelo da se razvija neverovatnom brzinom. Početak XIX veka je označio kraj pčelarstva u korpama, a u pčelinjacima su nastale i razne vrste košnica. 

Najobilniji je bio bagremov med. Nakon poslednjeg vrcanja u godini je nekoliko okivra sa medom ostavljano u društvu kao hrana za zimu. Kod nas je za ishranu u zimskom perodu korišten rastvor šećera u srazmeri 1:1.

Za nas Podunavske Švabe je zanimljivo i da je carica Marija Terezija 1769. u Beču osnovala školu za razvoj pčelarstva. Upravljanje školom je povereno gospodinu Antonu Janschi. Njegova rana smrt (nakon 4 godine) je označila i kraj uspešnog podučavanja.

Autor: Heinrich Klein

 

Voćarstvo

U vinogradima su sađene i voćke. Klimatski uslovi su bili povoljni za voćarstvo, ali su ljubitelji gajili voće samo za sopstvene potrebe.

U Bukinu (danas Mladenovo), gde se nalazio rasadnik, se pored dudova, koji su bili neophodni za proizvodnju svile, uzgajalo i voće. Iz Srema i Slavonije su donošeni kalemovi plemenitih sorti i tako su uzgajane nove i unosne sorte. 

Već za Duhove je bilo prvih trešanja. Usledile su jabuke petrovače, kajsije, kruške maslovke, šljive ringlov (dženarike), breskve i šljive i tako dalje, sve do kasne jeeni. Voća namenjenog isključivo za skladištenje tokom zime je bilo malo. Umesto toga je bilo mnogo sušenog voća.

Skoro svako domaćinstvo je pripremalo svoje voće za zimu, takozvani „dunc“ (Dunst). Deca su naročito volela pekmez od šljiva i šipurka („Zwetschgen- und Hetscherli-Peckmes“).

Nešto posebno specifično su bile kuvane crne bobice avdike (Attich), divlje biljke visoke stabljike ružnog mirisa koja je rasla posvuda. Skuvana u pekmez, avdika je obogatila kuhinju naročito u siromašnim porodicama.

Domaća plava šljiva (Zwetschge) je uspevala u ogromnim količinama. Prerada i čuvanje šljive nisu bili nikakav problem; pekla se čuvena rakija šljivovica (Slivowitz).

 (prema Karl Scharschmidt, „Vinogradarstvo“ u: Bukiner Heimatbuch., S. 127f.)

 

Povrtarstvo

Bukin je nadaleko bio poznat po paprici. U močvarnim krajevima oko reke Mostonge je rasla i uspevala mesnata paprika bez premca i konkurencije. Seljaci sa Mostonge nisu snabdevali samo pijace u okolini već su prelazili i preko Dunava u Srem. Neki su odlazili čak i do Novog Sada, Sombora, Subotice, Topole i Vrbasa. U mestima, kroz koja su prolazili, su nudili svežu papriku glasno vičući. To vikanje ih je učinilo toliko poznatima, da su naši sportisti, kada su se takmičili na strani, pozdravljani navijačkim pokličem „Paprich, Paprich!“

Na jednim kolima su trgovci paprikom (Paprichhändler) prevozili 20-30 vreća. Imali su svoje uobičajene trgovačke rute i svaki put su ih očekivale stare mušterije. Zarada je delimično bila izuzetno visoka i mogla je da prehrani porodicu sitnog seljaka.  

Žetva na Mostongi je počinjala već krajem maja ili početkom juna. Počinjalo se sa zelenom salatom, krastavcima (Umorka), boranijom i graškom. U julu i avgustu je bilo vreme za papriku, paradajz (Paradeis), lubenice i dinje. U septembru su na redu bili peršun (Grünzeug), šargarepa (gelbe Rüben), kupus, a u septembru i oktobru velike količine celera (Zellrich).

Močvarno zemljište oko Mostonge nije sadržalo mnogo kalcijuma, ali je bilo crno i zasićeno i posebno pogodno za povrće, konoplju i kukuruz. Obrada zemljišta je predstavljala velike poteškoće, naročito i godinama obilatim padavinama. Tada se nije moglo ispomagati konjima i plugom, nego se kopalo motikom. Osim toga su svi plodovi morali da se iznose u korpama ili maramama.

Ko je hteo ovakvo tlo da obrađuje konjima, morao je da prikači daske na kopita kako životinje ne bi upadale u zemlju. Osim toga su za ovaj posao smeli da se koriste samo stariji, mirniji konji, jer se dešavalo da ptice poplaše mlađe, pa da upadnu u jedan od sporednih kanala i skončaju u močvarnom zemljištu. Vegetacija i rastinje oko Mostonge su bili tako raskošni, da bi korov ugušio sve nakon 2 ili 3 nedelje, ako se seljaci ne bi pobrinuli za to.

prema: Karl Scharschmidt, „Povrtarstvo“ u „Bukiner Heimatbuch“ str. 126

 

Kiseli kupus – beli kupus

Kupus kod nas nije bio na dobrom glasu. Nije tu puno vredela ni izreka: „Ko jede puno kupusa, biće lep!“ A ipak, kupus nije smeo da nedostaje na trpezi. To nije bilo povrće samo za siromašne. Ne! Mogao se naći i na trpezama „finih“ ljudi, i to kao prilog uz pečenje, kuvanu šunku ili fašir (Faschiertes). Jeo se i kao salata. Ponegde se i preterivalo, pa je nastala i pošalica: „Kraut und Rüben haben mich vertrieben. Hätte meine Mutter Fleisch gekocht, wär‘ ich bei ihr geblieben.“ („Kupus i blitva me oteraše. Da je mama kuvala meso, ostao bih kod nje.“) Međutim, kao što je poznato, o ukusima se ne raspravlja, pa su mnogi voleli sarmu ili „Batschl und Dicki“.

Na našem zasićenom humusnom zemljištu oko Odžaka nisu rasle najčvršće glavice kupusa. Zato se strpljivo čekalo do oktobra ili novembra dok ne dođe karavan kupusa iz dunavskog rita. I futoški kupus je bio nadaleko čuven:  „So weit man schaut, Futoker Kraut!“ („Futoški kupus dokle pogled seže!“)

Kupljena roba je nekoliko dana stajala nagomilana u šupi ili na hodniku. Zavisno od veličine domaćinstva nabavljalo se bure ili betonska posuda (Krautfass, Krautständli, Krautstand). Bačvari su imali pune ruke posla. Korišteno je samo suvo, vlaknasto drvo (hrast ili dud). Ili je trebalo zameniti poneku letvu na buretu ili navući okvire. Uz nove buradi sa drvenom presom sa navojem je i strugar imao posla.

Samo neka domaćinstva su imala sopstveno rende za kupus (Krauthobel). Zato je od kuće do kuće išla žena koja je uslužno sekla kupus. Da se ne bi gubilo vreme, još pre njenog dolaska se vadio koren, kako bi ona žurno odradila posao.

Za dalju preradu je svaka domaćica imala svoj recept. Na primer: „Oribano i sveže oprano bure se iznutra blago pospe brašnom. Na dno se stavi šaka kukuruza. To neće dati aromu, već boju. Svetlo žuti  kupus izgleda ukusnije. Onda se nabija sloj po sloj kupusa. Između slojeva se uvek posipa nekoliko zrna kukuruza, so i biber po ukusu. Nekoliko listova lovora će dati ukus. Negde na sredini se stavljaju dve cele glavice kupusa. Kuvarica će velike listove koristiti za sarmu. Preko nabijenog kupusa se potom sipa malo surutke. Bure se čvrsto zatvara poklopcem na koji se stavljaju veliki kamenovi ili se sve pritiska drvenom presom. Nakon nekog vremena provedenog u podrumu, kupus će postati mekši i ukusan.“

Mnogo manje posla je bilo oko belog kupusa, jer nije zahtevao dodatnu obradu. Kuvari Podunavskih Švaba (npr. Scherer, Mayer-Bahl) su navodili mnoge fine recepte: Krautfleckerl, Krautgemüse, Krautstrudel. Kuvarice su se klele i u „Siiß Kraut“.

Autor: Valentin Filko, Odžaci

 

Berba grožđa

Krajem septembra je počinjala berba grožđa.

Za berbu se trebalo i pripremiti. Burad je trebalo očistiti. Preko godine su ona stojala u podrumu, a nakon što su ispražnjena stavljena su u sporednu prostoriju (Fässerschopf), gde su se sušila preko leta. Oko dve nedelje pre početka berbe su otkotrljana u dvorište, gde su nakvašena u senci i jednom ili dva puta isprana vrelom vodom, kako bi drvo nabubrilo da ne propušta. Zatim bi bila sumporisana. Ako sumpor nije dobro goreo u buretu, to je značilo da u buretu ima gljivica ili drugih nečistoća. Da bi se izbegle takve opasnosti, mnogi seljaci su u svojim buradima u podrumu uvek ostavljali četiri do pet litara vina. Neposredno pre berbe su istakali to vino i prali burad.

Ranom zorom su berači odlazili u berbu. Pratila su ih kola sa tri otvorena bureta, od kojih je svako imalo zapreminu od 7-8 „vedara“ (Eemer). Na jednom buretu se nalazila muljača za grožđe (Traubenmühle). Za ova kola su bila zapeta još jedna sa praznim buradima. Muljače su upotrebljavane tek u novije vreme. Ranije su najčešće dečaci od 11-12 godina gazili grožđe. Većini je to bilo i zabavno, ali ako je ujutro još bilo hladno i stopala se ukočila, rad više nije bio igra. Ali i rad sa mašinom za decu nije bio nimalo lak.

Berači su se kretali kroz redove loze, noževima odsecali grozdove i stavljali ih u posude. Pri tome se naravno razgovaralo i poneko bi rado zaostajao sa beračicom ili beračem iz susednog reda.

Kada su burad na kolima bila napunjena, sadržaj je odvožen kući i sipan u presu. Na presi su radila tri muškarca, jer je širu odmah valjalo u kofama nositi u podrum. Kljuk se po pravilu cedio dva puta, kom je sipan u burad u pomoćnoj prostoriji. Sadržaj buradi je nabijan i onda zaliven sa malo vode. Poneki proizvođači su površinu koma posipali slojem gline, kako bi je sačuvali od kvarenja, jer je od njega pravljena čuvena komovica (Treberschnaps).

Po završetku berbe se jeo goveđi paprikaš ili šunka, koja se posebno čuvala za žetvu. Bilo je uobičajeno da se u berbi ispomažu susedi i rodbina, ali je ipak bilo potrebno unajmiti još jednog ili dva nadničara.

Najveće vinogradarsko područje Podunavskih Švaba se nalazilo oko Vršca u srpskom Banatu.

prema Josef Schwendemann, „Der Herbst“ u: Hodschag

Izvor: Kuća Podunavskih Švaba u Haru (Haus der Donauschwaben in Haar)